U porti hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Beloj Crkvi, na samom ulazu, sa desne strane, nalazi se od 1965. godine monumentalni krst napravljen od ružičastog svinjičkog mramora.
Naime, još 1792. godine podigli su, navodno, ovdašnji Srbi jedan drveni krst u Glavnoj ulici (danas ulica 1. oktobra), naspram gostionice „Zeleni venac“, da bi na taj način „istakli svoj prestiž u verskom pogledu“ nad Rumunima sa kojima su u to vreme već otpočele razmirice u crkvenim stvarima, a ujedno da bi obeležili mesto skupljanja svojih vernika prilikom održavanja litija za vreme nacionalnih i verskih praznika.
Vremenom, rečeni krst je sasvim dotrajao. Na njegovo mesto postavljen je 21. maja 1818. godine nov, mermerni krst. U njegov temelj ugrađen je olovni disk (dimenzija oko 14,5 sm), a ne kako neko veli „gvozdena ploča“, sa odgovarajućom Spomenicom koju „Arsenije Jakšić, zograf rezal“. Isti se danas čuva u Muzejskoj zbirci u Beloj Crkvi.
Kada su crkvene razmirice između belocrkvanskih Srba i Rumuna počele ulaziti u novu, završnu, fazu, to je i ovaj krst sve više postajao kamenom spoticanja između ove dve nacije.
Nalazeći se u ulozi arbitra, u ovoj posve zanimljivoj utakmici, Magistrat je naložio 1840. Srpskoj crkvenoj opštini da sporni krst premesti na za to predviđeno mesto. Kao razlog, Magistrat navodi predstojeće kaldrmisanje Glavne ulice, kao i to da svojom lokacijom krst ometa slivanje atmosferskih padavina niz rečenu ulicu.
Srbi, po običaju, nisu se dali zavesti. Provideli su šta se krije iza namere Magistrata, zbog toga su se oglušili o ovo naređenje. Njihovu rešenost nije mogla da pomuti ni naredba Banatske građevinske direkcije izdata naredne 1841. godine.
Ovo, svakako, nije moglo ostati neprimećeno od predpostavljenih vojno-graničarskih vlasti, jer jedino tako možemo shvatiti odluku komandanta Banatske generalne komande da se sporni krst „odavde ne treba premeštati“. Ovo odobrenje je i pismenim putem potvrđeno od strane Generalne komande u Temišvaru 1844. godine.
Ovime je dalja sudbina Srpskog krsta bila osigurana, ali ne za dugo. Ono što nije pošlo za rukom Rumunima, Nemcima ili Mađarima, pošlo je našim „urbanistima“. Zbog asfaltiranja glavne gradske ulice (ul. 1. oktobar), krst je dobio svoje novo mesto 1965. u porti Hrama Svetih apostola Petra i Pavla, gde se i danas nalazi, skrajnut od pogleda znatiželjnika.
Projekat „Spomenici moga kraja“ sufinansira Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ostavi svoj komentar