U domenu razumevanja prosečne muzejske publike, dela savremene umetnosti su vezana isključivo za produkciju, stvaralašto umetnika i izlaganje u galerijskom prostoru.
Poseban aspekt dela savremene umetnosti leži u procesu razumevanja i spoznaje dela za koji je potrbna vremenska distanca. Tek nakon stvaranja određene vremenske distance, moguće je posmatrati delo kao zreo umetnički rad koji je odgovorio na zadate kriterijume pitanja kojima se bavi. Domen savremene likovne produkcije je u najvećem obimu vezan ili za pitanje stvaralaštva (tehničkog pristupa u izvođenju predmetnog rada), ili za tumačenje određenih pojava u društvu ili prirodi.
„Pojedini autori baveći se pitanjem strukture rada (načinom izvođenja dela), akcenat stavljaju prevashodno na proces izrade, bilo to nanošenje boje, povlačenje linija ili modelovanje, a sve u cilju formiranja harmonične kompozicije. Monumentalizam ovde igra prevashodnu ulogu i za cilj ima jasno pozicioniranje posmatrača naspram dela, čime autor dovodi posmatrača u kontekst i komunikaciju sa delom. Primera radi možemo porediti monumentalizam pasarele na Kalemegdanu, u okviru koje Bajić i Dikon stvaraju jedinstvenu formu direktne komunikacije sa publikom, a u ovom konkretnom slučaju – sa prolaznicima. Čitav ambijent postaje jedinstvena skulptura koja je sa jedne strane vezana za prostor Кalemegdanske tvrđave, a sa druge nakon spiralnog zavijutka, postaje deo savremenog Beograda, krunisana Bajićevom skulpturom. Čitav prostor jasno govori o monumentalnom pristupu, a istovremeno i o jeziku likovnosti obojice autora. U manjem formatu, najčešći primeri samodovoljnosti umetničkog izraza se mogu iščitati u radovima potpune geometrizacije, kojima linija, boja, tekstura i/ili površina sami po sebi postaju sredstvo razumevanja, ali i poruke koju delo poručujue. Drugi vid izvođenja dela jeste figuracija, koja je tokom 20. veka neretko zapostavljena i ostavljana po strani, uzimavši pitanje apstraktnog izraza ponekad i kao jezik aktuelnih težnji razvoja društva. Sedište figuracije je oduvek bio čovek, još od antičke skulpture, preko srednjovekovnih fresaka renesansnog otkrića antike do pravaca i razmišljanja 19. veka. U kontektu savremenog doba, figuracija je prisutna najčešće iz potrebe izražavanja društvenih, socijalnih, prirodnih i drugih promena i potreba čoveka da svojom estetikom utiče na dalji razvoj društva“ – kaže Igor Vokoun, istoričar umetnosti
Savremena likovna scena jeste izuzetno razuđena, u kontekstu materijala koristeći najširu do sada lepezu materijala, tehnika i prisupa u izradi dela, ali i tematski najkompleksnije, što u muzeološkom smislu predstavlja veliki izazov. Izazovi jesu pre svega u pitanju načina čuvanja i skladištenja dela, ali i pitanja opstanka pojedinih materijala.
„Pojedini savremeni materijali imaju relativno kratak vek trajanja, poput sunđera, gume, određenih plastičnih masa, takođe savrmeni lepkovi u konzervatrskom smislu imaju različito trajanje i viskoznost na koju ne utiču jedino mikroklimatski uslovi, već i vreme samo po sebi. Upravo je ovo jedan od najtežih i najkmpleksijih pitanja očuvanja dela savremene produkcije, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je muzejska zbirka trajna vrednost koja se formira i sakuplja kako bi buduće generacije imale materijal iz koga će učiti. Osim konzervatorskog, značajno muzeološko pitanje je i činjenica da postoji određeni broj umetnika koji svoja umetnička ostvarenja stvara u momentu – u ovom slučaju mislimo posebno na performans. Performans je muzeološki izuzetno teško tretirati tradicionalnim metodama rada, te je sam prisup u delovanju muzeja takav da dela ovog tipa baštini samo u formi dokumentacije, u video ili audio snimcima, kao i doumentaciji“ – objašnjava Vokoun.
Savremeno doba nam je pokazalo da se izuzetnim tempom smenjuju mediji i načini beleženja ove vrste snimaka, te se postavlja novo pitanje – pitanje kontinuiranog presnimavanja sa medija na medij. Ukoliko se vratimo svega nekoliko decenije unazad zvučni i video snimci su čuvani na kasetama, vinilu i trakama, a u savremeno doba na digitalnim medijima čiji formati su podložni evoluciji.
Kada se setimo da su neke od najznačajnih svetskih kolekcija nastale prikupljanjem dela tadašnje savremene umetnosti, prikupljanje savremene scene u današnje vreme jeste značajan momenat stvaranja kolekcije za budućnost i kolekcije koja će u perspektivi postati referenca za dalja razumevanja. Način i pristup muzejskog akviziranja dovode do stvaranja kompleksne slike u kojoj je kolekcija – zbirka nastala delovanjem ustanove na izlaganju dela savremene umetnsti ukomponovana sa poliitikom ustanove po pitanju otkupa. Šire gledano, akviziranje ove vrste muzejskg materijala je izazov za ustanovu jer nameće pitanje kulturne vrednosti dela, kao i pitanje njegovog opstanka unutar muzejskih deopa.
Projekat „Umetnost – kome?“ sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ostavi svoj komentar