Boja nije samo potreba u umetnosti i umetničkom izrazu već i neraskidivi deo prirode, ali i duboko ukorenjena u simboliku svakodnevice. Tako, bela boja uvek sugeriše na čistotu – na venčanicu, crna na ništavilo i tugu, plava na nebo ali i Bogorodičin veo, Vizantiju ili pak dostojanstvo francuskih kraljeva.
Boja nema samo ulogu simboličnog činioca u nastanku umetničkog dela i razvoju umetnosti, već je, naročito u delima XX i XXI veka sopstveni nosilac dela.
„Кada se ramišlja o delu nastalom bojom u 20 veku, prva asocijacija su ogromna platna Džeksona Poloka koji tehnikom dropinga nanosi boju na platno intenzitetom i snagom same boje koja se izliva po platnu. Marka Rotka, čija slojevitost i lazurnost dovode posmatrača u gotovo trnscedentalno stanje, iako svesno posmatra bejenu površinu, posmatrač u lazurnim sojevima Rotkovih dela zapravo vidi svu energiju umetnika. Iv Кlajn razvija čitav svoj opus u plavoj – njemu prepoznatljivom tonu ostajući dosledan i karakteran. Međutim, kod ovih umetnika, iako je boja osnovni element izraza, njihov temperament, narav i psihološko stanje se mogu iščitati potezima, teksturom, površinom i energijom nanošenja slojeva. Umetničko delo tako postaje recipijent energije staraoca, a istovremeno i transponent između autora i posmatrača. Prethodno pomenuti autori po svojoj istorijsko-umetničkoj klasifikaciji možemo reći da pripadaju ametičkom apstraktnom ekspresionizmu, iako, kada se govori o boji, najčešća pomisao šire publike su francuski impresionisti i umetnici koji su stvarali u pleneru, u prirodi pokušavajući da upiju koliko god mogu sunčeve svetlosti. U domenu jugoslovenske i srpske scene boja je itekako prisutna, a možda jedan od umetnika koji je koristeći bogatu paletu ostavio izuzetan trag je Petar Lubarda. Lubardino slikarstvo ne samo da odražava ekspresivnost autora, već i odaje energiju vremena u ome je nastalo, ali i jugoslovenske ideje i prostora. Za belocrkvansku sredinu autor kome je boja u kombinaciji sa linijom okarakterisiala čitav stvaralački opus je svakako Cvetko Lainović. Lainović je u portretima poprilično suzdržan, dok u kompozicijama, naročito belim slikama, boja pored linije dominira. Linija kod Lainovića je jasno izražajno sredstvo koje definiše misao kompozicija, dok je boja element njegove energije i stvaralačkke ekspresije. Neretko je mala količina boje na beloj slici ne samo znak kompozicionog rešenja, već i fokus posmatrača“ – kaže Igor Vokun istoričar umetnosti.
Tehnike slikanja koje su promenile svet umetnosti
Impresionisti su revolucionirali umetnički izraz kroz svoje jedinstvene tehnike slikanja, čija je svrha bila da uhvate trenutni utisak sveta koji ih okružuje. Ove tehnike nisu samo uticale na način na koji su slikari prikazivali svet, već su i promenile percepciju umetnosti u celini. Ključna karakteristika impresionističkih slika je inovativna upotreba svetlosti i boja. Slikarske tehnike impresionista podrazumevale su istraživanje kako svetlost utiče na percepciju boje, stvarajući dinamične i vibrantne pejzaže. Korišćenje svetlosti i senki omogućilo je umetnicima kao što su Claude Monet i Pierre-Auguste Renoir da stvore dela koja su odražavala prirodu na jedinstven i neočekivan način.
Projekat „Umetnost – kome?“ sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ostavi svoj komentar