Na primeru kolekcije skulpture u okviru Likovne zbirke muzeja u Beloj Crkvi jasno se može iščitavati pitanje prostora i vajara koji se bavi ne samo modelovanjem, već i definisanjem samog prostora. Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da svaka skuptura zauzima određeni prostor, moramo uzeti u obzir i činjenicu da se i oko samog dela nalazi izvestan prostor.
„Na primeru skulpture „Mračan svet jedne domaćice“ u okviru skulptoralne instalacije „Svet izvan slike“ autora Radoša Antonijevića možemo definisati više prostornih planova. Sama instalacija po sebi zauzima neki ambijent u okviru galerije, a čine je skulptura, slika i mišja rupa na zidu – ovo je realan prostor koji je stvorio umetnik, neretko u sadejstvu sa kustoskim timom. Svaki od elemenata je na određenoj distanci i pozicioniran na jasno definisanom mestu, dozvoljavajući posmatraču da se slobodno kreće i elemente posmatra iz svih uglova. Кada se malo dublje upustimo u problematiku, shvatićemo da sama masa skulpture zauzima određeni prostor, a da se uuntar skulpture nalazi još jedan prostor (unutrašnjost) jer je po svojoj prirodi skulptura šuplja (odnosno, čini je u najvećoj meri samo ljuska). Slika sa druge strane govori o imaginarnom prostoru za koji možemo romantičarski reći da je to prostor izgovorenih i neizgovorenih reči, ali svakako prostor dočaran crnilom i ništavilom. Mišja rupa koja je na na zidu u donjoj zoni, predstavlja psihološku igru iskustvenog kod posmatrača. Posmatrač koristeći razum zna da se radi o iluziji prostora, ali podsvesno ipak konstruiše u svojim mislima sliku sa kojom je odrastao (sliku mišje rupe u kojoj se sakriva jedan od najpozantijih crtanih junaka 20. veka). Radoš Antonijević svojim radovima često govori o pitanju prostora, bilo da se radi o figuraciji žene ili šatora. U vajarskom pristupu je prisutan i momenat refleksije prilikom stvaranja novog prostora, s time da vajarsko ostvarenje tada dobija drugačiju vrstu dimenzije“ – kaže Igor Vokoun, istoričar umetosti
U Muzeju u Beloj Crkvi, 2016. godine realizovana je izložba radova Tamare Dragan, kada je u okviru izložbe postavljen rad od terakote koji čini niz tzv. „posuda“ u kojima se nalazi voda postavljena u različitim visinama u nivou poda galerije. Posmatrač kao aktivan učesnik u galerijskom prostoru nesvesno se naginje da pogleda rad i vidi svoj odraz u vodi. Na taj način sam posmatrač postaje deo umetničkog rada – deo instalacije i – deo prostora skulpture. Tamara Dragan se kroz svoje radove bavi i pitanjem staništa skulpture, odnosno prostora koji okružuje skulpturu i prostora koji se nalazi oko same skulpture. Najbolji primer za razumevanje ovakve teorije staništa skulpture je autorkin rad koji se baštini u Muzeju u Beloj Crkvi „Bez naziva“. Na ravnoj ploči postavljeno je više otvorenih kutija. Ovim kutijama, umetnica postavlja pitanje okoline skulpture, njenog staništa, ali i međusobnog odnosa masa unutar samog dela.
Projekat „Umetnost – kome?“ sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Ostavi svoj komentar